Preobraženja

Opis

PESNICI

Pesnici su čuđenje u svetu

Oni idu zemljom i njihove oči
velike i neme rastu pored stvari

Naslonivši uho
na ćutanje što ih okružuje i muči
pesnici su večno treptanje u svetu

MOJA PREOBRAŽENJA

Ja pevam sebe kad iz crne bezdane i mučne noći
iznesem bledo meko lice u kristalno jutro
i s pogledima plivam preko polja livada i voda

Ja pevam sebe koji umrem na dan bezbroj puta
i bezbroj puta vaskrsnem

O Bože daj me umorna od ména
preobrazi u tvoju svetlu nepromenjivu i večnu zvezdu
što s dalekog će neba noću sjati
u crne muke noćnih očajnika

MLADIĆ

Ja poznam bol mladića
koji pobednički pev iz svoga izmučenog srca
u jutro peva
sa željom da sva srca s njegovim zatrepte
i da se osluškujući glave prignu
u ćutanje i slatki zaborav

Al pev mladića nečuven od ljudi
padne natrag
u njegovu ćutljivu samoću

Ja poznam očaj bled i bolesno zelenkast
s pogledom u prazna lica ljudi u sivomu zraku
i sa strahom ispred crnog bezdana u duši

Ja poznam ponos mrk i tvrd
sa smelim uspravljenim korakom što gazi
i s uhom koje iznutra
glas svoga Boga sluša

MOLITVA NA PUTU

Bože
koji si me do ovoga časa doveo nevidljiv
vodi me i dalje koncu mojih želja

Ne ostavi me
umorna i sama nasred puta

Obrazi su moji bledi
i moje misli nemoćno ko moje ruke vise

Bože
daj da novo plavo jutro
iz umora digne moje misli
da kroz blede ruke prođe mlaz crvene sveže krvi

Budi
nad mojom glavom moja pratilica zvezda

ŽENE, MLADIĆI, LETO

O podne se na šetalište slete mnoge žene
O odakle sve dođu?
ko jata tica
što ispod plavog neba k nama na zemlju se spuste

Žene šume
kroz letnji zrak i duše sanjarskih mladića
i laki koraci im nose laka tela

Ne, žene nisu s ove zemlje!
Već to su izdna nebrojenih plavih noći naše mladosti
bele čežnje izrasle u tela

O žene
za vas
rastvorili smo dvore naše mladosti!

Al korak žena zvoni tud i dalek

Sve žene opet odu
ko jata tica
što isčeznu za plavim zavesama leta

Na koncu naših pogleda
red stabala visok sam koraca

ZAVODNIK

I posle toga
na kolenima izmeđ razbacanih jastuka
misliš
na smrt

O dete!
Ja ne ću da te novim poljupcima smirim
u zaborav
Puštam da ti bledim licem suze teku

Sutra
smiriće se tvoje srce
koje sada očajalo tuče

Sutra
kad stupiš među svoje mlade druge
s dve tamne senke ispod očiju
začudiće se tvoje mlade druge
Al nijedna ne će moći da otkrije
skrivenu udno tvojih oči
bledu zvezdu

Ne plači dete: noć se plavi zimska
Za mojim stopama će zapadati beo visok sneg

ZAVEDENA

Ne, njega nema više. Pobego je. Vrata
na kući dole glasno zalupila
ko zadnji put

Da letim za njim niza stepenice?
Ukočila se, stojim

Na podu zgažen cvet

Kroz prozor
crvene se zvezde glasno smeju

Ja zovnem u noć iz svih snaga
Na prozoru staklo se zatrese
i smiri

U noći
kamenito srce grada ćuti

Moje golo telo dršće
obliveno ladnim svetlom zvezda

BOLESNIK

Moje je telo bolesno
i žudi tihu jednu bolnicu

Bolnica bez šuma i bez grada
u praznom bledom danu
Bledi dan je odsev bleda neba
U mrtvom vrtu zimsko sunce šeta

Mi tihi samostanci bez Boga
u našim belim pustim sobama
zaboravljamo život
snevamo
duge tužne blede prazne naše dane

O okna naša udare pokadšto
krik ples i radost života iz grada
O grad!
O nemir nemoć naših srca!
O mi smo davno izišli iz života
i mi smo samo svoji spomeni!
U smrt se samo vrata naše kuće otvaraju

Za rub se zemlje nebo sruši

Veče

O veče noći naše devojke!
Ko ljubi sada naše devojke?

Mi potonemo u crn ponor snova
i snevamo da svi smo davno pomrli
Već bezbroj leta ležimo
Preko nas
u trku idu neba oblaci
Preko nas
u večnost se bez konca dani noći ruše

MESEČAR

Bog noći
mesec
sade s neba
i dokoraca lagano do moje kuće

Polako on se uspne na moj prozor
i spusti pogled na me

On mami mene u noć

Ja ustajem… i moje lice belo… smeši se

Koracam sanen rubovima krova
i šetam kroz noć u visini
Mene drže meke ruke meseca

O tako lak sam … nezemaljski … lebdim
i mogu stati na list stabla

Ne zovite me: glas sa zemlje
smrt je moga nebeskoga bića

Visoko iznad zemlje lebdim lagan kroza sfere

MUČENIK

Iz gomile istupih
sam
i pozvah vas u zemlju:
Novi Život

Smej ruga samo jeknu
iz gomile
k mojem uhu

Pođoh sam
Al za mnom ravno uputiste Smrt

Umreh

Iz moga srca izniknuše
dva modra cveta ljubavi
U svet

MATI

Ja uđem u samoću svoje majke:
nemi goli hram

U hramu gori besprekidno crveno i tiho srce ljubavi

Njenom oku stoji ispred mog života
neprozirna zavesa od mraka

U moju prošlost njezin pogled ne ulazi dublje
od njene noge kojom prvi korak stupi
u tamu noćne šume

Za pesmu moje ljubavi ona nema uho
Na odmetnutom sinu samo leže
dva pogleda teškog prekora

Ja gledam njeno nemo ladno bezutešno lice:
Davna večna pramajka
iskrsnula iz dubljina vremena

Idem

Dva lica ćute tvrda kamena

Dodir ruku na kućnomu pragu

Moja majka povraća se u svoju samoću:
nemi goli hram

HERCEGOVINA

Ja koracam livadama plav od sutona

Na rubu livada je kuća parnog mlina
Iz daljine
to je krvlju namrljana uglasta i gruba
slikarija na nebu

I štogod bliže stižem sve glasnije viču
nebrojene užarene opeke
Ko ne zna, mislio bi da seljaci slave kakvu slavu

Ispod brežuljaka crni vlak se vuče
odmereno udara
i vrišti
svoj dolaz još dalekoj nevidljivoj stanici

Noć i ja na brdu

Poda mnom na čas izrone iz mraka
kuće stabla dvorišta i njive
I opet utonu u mraku
ko u svesti

Iz tame u me gleda nekoliko svetlih belih prozora:
ko nekoliko belih svečanih časova
iz crnog života ljudi

SAMOĆA NA VODI

Moj otac reče sinoć: „Sine, jesen je“
I već su noćas naš kraj celi poplavile žute vode

Sa brda slaze ljudi lutaju po vodi
traže ribu ili možda kakvo utopljeno dete

Nad vodom sjaju njina nema bakrenasta stroga lica

Kad zastanu odmarajući ruke
njihov pogled pada dug i težak na vodu
i njihova su tela mirna čvrsta kao od kamena

Vrh vode i vrh ljudi
blizu vrška brda stoji sunce
nalik
na beli danji papirnati mesec

Ja volem jesen vode bledo papirnato sunce
i plovim sam po glatkoj goloj vodi
Pevam pesme mislim i mislima vraćam
sve:
brda vodu ljude sebe
u prve mlade dane zemlje
i mirna gola površina vode
čini mi se: leđa neke praiskonske silne žene

Dan svrši
Sa brda dugi zov na vodu pada
među ljude

I ljudi iščeznu na prvom zaokretu strmih puteljaka

Noć
bezdana i divlja
još nevidljiva
proguta u se sunce

I kada posle stane i pred moje oči
proguta u se nebo oblake i brda

Ja sâm na vodi
pod svodovima tamne i visoke noći

Kadšto
uspravim se u noć
lik što budan sneva
i pružim dugo veslo u prazninu mraka

Zar bi moja duša htela
da neko iziđe iz tajanstvene noći
i stupi k njoj u njezinu samoću
na crnoj nemoj vodi?

Oko mene je tamno
i sve se svršava na rubu vode i na rubu noći

PODNE I BOLESNIK

Plavo podne sedi
na oblacima

U jednoj sobi kamo ne ulazi niko
bolesnik mre
Kraj njega ćuti crna tica

U vrtovima sunčaju se gole devojke
i plavi mlaz visoka vodoskoka
u plavu prazninu
šumi

….
Bolesnik leži mrtav:
predmet pokraj predmeta u sobi

Crne tice
nema?

Ispod neba
rep pauna ogroman svetlucav
sa oblaka visi u vrtove

VEČE I JA

Nevidljive pozaune tuže
u zapad sunca što se davi u rođenoj krvi

Pozaune su stale. Prva zvezda dršće
I plavo nebo slazi prema zemlji

Daleko jedna krčma zapeva u susret noći
i dve se žene cestom prolazeći pogledaše s mržnjom

Ja skrećem s cesle u šumu
i gledam kako moje ruke bivaju sve plavlje
Iz tame jedna košuta
zuri svojim blagim anđeoskim licem
bez straha u moje divlje oči

Stadoh:
Jedan div se zagledao nagnut
nad sitni modri cvet u travi

Laki šuštaj?
Dole
nad zelenom vodom
krvare crvene noge meseca

ŽENE S JEDNIM SRCEM

O one žene u životu
u čije oči još se iz nijedne duše
ljubav nije zagledala!

Ja gledam :
nevidljive prođu ulicama
i ko da kradu prostor
kroz koji idu

Za njih
na rubu njine duše počinje tuđina

Te žene u se izgubljene
i teškom ćutnjom zaključane!
Te žene
s beskrajnim Unutra!
One
nasloniv uho prisluškuju
kroz dane i noći svog života

Ja priđem k njima neosetnim koracima
i uzmem bledu meku ruku:
Ne plašite se mene! Ja u duši nosim ljubav

One
na moju ruku stave svoje srce

i onda umru s ove zemlje
u krajeve za njih Bogom određene

GORENJE

Niz zapadno nebo
i iz rasprsnutih šipaka u vrtu
krv se cedi

Al s istoka se veče javi plavim licem
i zapad biva bledi, crveniji šipci

Ti bežiš k meni
preplašena od grana u mraku
i ćutiš

Zašto ti je telo odjedamput plamen?

O kako šipci prskaju
i s nama gore!

Ni zvezde ne će da se jave
da jače bude ovo nemo gorenje u vrtu

POVRATAK

Ti i ne slutiš
moj povratak i moju blizinu

U noći kada šumi u tvom uhu tiha mesečina
znaj:
ne koraca mesečina oko tvoje kuće
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu

Kad koracajući cestom kroz mrtvo svetlo podne
staneš
preplašena krikom čudne tice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala

I kad kroz suton vidiš crnu senku što se miče
s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koracam uspravan i svečan
kao pored tebe

POVRATAK

Ja sam natrag došo
bez mutnih misli na svom licu
U letnju svetlost
osmehuje se blago moja duša

Izidi na svoj prozor
gledaj:
Daleko gde se preko šuma i crvenih kuća svetle obale
sa zelenom se vodom moje telo igra

Polako ćeš zaboravljati prošlog mene
Pred tobom ja ću rasti
nov i visok

Na obale je došao stanovnik s neke nove zvezde
i šumi svojom divljom radošću
po vodi i zelenilu

U plavom zraku golo telo se zablista
krikne
i izgubi se u dubljini zašumele zelenkaste vode

PRENUĆE

U noći mene prene iz tvrdoga sna
bela svetlost lijući se kroz moj prozor

Ja znadem: s dalekoga neba sjaju
u moju sobu gola tela žena

I klečeći na prostrtomu plaštu plave mesečine
molim nem iz neme noći
telima nevidljivih nebeskih boginja

LJUBOMORA

Nad snežnom zemljom
plave zvezde

Tvoja kuća stoji na kraj šume
Ja idem k Tebi

Da me kakav vuk ne napadne iz tame?
Tiho šušti sneg pod mojim koracima

Tu sam!
Tvoja kuća stoji ograđena
Sva su okna zastrta
Pred vratima ne videći mene
straži pas

Samo jedan prozor crven gori

Ja znadem sve

i idem natrag
mrtav
i u licu beo kao sneg

PRVA NOĆ SAMOĆE

Crveni cvetovi ljubavi
gore u noći

Prva noć kroz koju idem
sam

Slušam :
visoki plavi vodoskoci čeznu
zvezde koje nikad dosegnuti ne će

i u meni crno teško srce
tuče tuče

ZIMA

Moju je dušu izmučila ljubav
Moja je duša bolesna
i sneva

Ne budite je: svaka miso boli

Moja je duša tamno golo jezero
u ladnom belom danu
Ne lete ponad vode beli galebovi
Na šume ispod neba plavi oblaci

O kako stoji sve
ukočeno oštro belo!

Na blize kuće nebo palo
Na kuće nebo naslonjeno sneva

Pustite neka danas stoji sve i sneva

Danas svaki pokret boli

TEŠKI ZRAK

O kuda da se danas pođe?

U sobu uđe moja majka
sedne
i gleda u me nemim pogledom

Ja puštam knjigu, izlazim iz kuće.

Na rubu polja izmeđ crnih stabla
crveno mrtvo obešeno sunce

Ja stanem nasred ceste
i kriknem
iz svih snaga

ŽRTVE

Mi
svako iz svog mučnog dana dolazeći
sretamo se na vratima noći

Noć je hram što plav i visok svetli

Naša tela u dubljini noći
bukte

Žrtve bogu naše ljubavi

LJUBAV

Zgasnuli smo žutu lampu

Plavi plašt je pao oko tvoga tela
Vani šume oblaci i stabla
Vani lete bela teška krila

Moje telo ispruženo podno tvojih nogu

Moje ruke svijaju se žude mole

Draga, neka tvoje teške kose
kroz noć zavijore, zavijore

Kroz noć
kose moje drage duboko šumore
kao more

LJUBOMORA

Kad odlažah ko obično:
rastanak i žalost…

Tek zgrabih zadnjim pogledom u dušu
njene usne i na stolu cvetove
crvene

Na povratku sada vidim kako zbunjena
u knjigu krije neku sliku
i ćuti

Zašto vidim tvoje usne i cvetove
blede?

MRTVA LJUBAV

Kraj ljubavi u duši mrtvo zvoni
Veče slazi s neba plavo
Spuštam tihe crne zastore

Znam vani su mrtve zvezde i kuće i mesečina
i crn prostor nepomičan stoji

Niko nikad neće doći k meni

Smrt još samo nevidljiva živi

Snu
razmotaj crven težak pokrov povrh mene
i nada mnom neka crno nebo noći
večno
ćuti

ZAPUŠTENA

U jednoj sobi ogromnoga grada
pokraj sirotnoga pokućtva i suđa
živi mlada žena

Svaki dan o podne i na veče
uđe jedno vučje lice

I dok žena stojeći po strani
čeka
vučje lice jelo proguta
i ode

U noći
mlada žena ćuti pokraj peći
Pev vatre šumi u tišini sobe
nad romanom Marcela Prevosta

Dugo lice bledo i bez nade
oteščalo od čitanja padne
nad stranice romana
i usne

Na prozoru rastvoreni modri cvetovi
čeznu sami u noć
u kojoj bliza krčma divlje šumori i peva

BOG MUČITELJ

U naše duše iznenada stupi mržnja
O naše iskrivljene usne, raskidana lica!

Za nama stoji nevidljiv i svirep Bog
u mraku
Mrak je njegov plašt
i ogromno mu nevidljivo telo isčeznulo u visinama

Mi stršimo ko stabla kad oluja prođe

Pokraj nas časi šušte o odela
U naša lica
samilost reže blag i dubok posmeh pomirenja

I tamni Bog se obrati u svetlost
što se vani valja prostorima
i na naša okna divlje navire

JEDAMPUT

Ženo
što iz bede našeg svagdanjeg života
očajale i krotke oči dižeš k meni

Sav ovaj život… oh, sav ovaj život
ženo

jedamput ja odsviraću na harfi

I kad posle harfe
progovore ćutke naše duše

znaš li što će govoriti?

Kako besmo srećni. Kako besmo srećni

IZGUBLJENE ŽENE

O gde su sada one žene
što lutajući ovim svetom svratiše se u moj život
i opet redom isčeznuše iz moga života
u tamu?

I gde je kraj
u kojem sada njine duše ljube?

Te žene sad su
zvezde

Noćas
sve se iz dubljine noći
u moju dušu smeše

HERCEGOVINA

Pod zvezdama su legla brda i poljem niske razbacane kuće
Iz plave tame stabla strše

Na cesti više nikog nema

Cesta stala
sa zaronjenom glavom u mrak bezglasne doline

U noći stabla maknuti se ne će
Tek nebom sporo i bez šuma koracanje zvezda

PESMA IZNAD ZEMLJE

Mi celi dan smo plovili na oblaku

Sad je veče
Spuštamo se na visoki vrh brda
i ispijamo vino

Kroz veče k nebu blešte srebreni pokali

Duboko preziremo ljude i zemlju ispod nas
Naš je život samo u visini

Na grudma noći
počinuće naša teška tela

A sutra zorom
kroz novi dan će nova radost nas poneti

Visoke pjane naše radosti: naša bela jedra

APRIL

U vrtu ispod aprilskoga sunca
pucaju polako prvi pupovi

Stazama se igraju i smeju
devojčice

Ja ulazim i sedam na klupu
da ispušim cigaretu
u prančioku

Devojčice stidno ostavljaju igračke
ko da vele:
To nije više za nas

Pušim

Neki šuštaj blizu

Skrivene iza jednog grma
mere mene nemim pogledima
devojčice
Ja vidim kako koja kadšto rukom zabludi
i pritisne pod lakim prolećnim odelom
srce

Krik!
Ugledaše da su otkrivene
i smejući se pobegoše naglo ispred mojih očiju
za visoke grmove u vrtu

LETNJA PESMA

Već nekoliko dana
u meni mene prati svetla pesma leta

Ja ne sećam se kad je leto u grad došlo
al znadem: leto živi s nama

O već se smeje cvećem sa svih prozora
i ulicama s uredanih stabla
na naše glave baca ladne senke

Iz duša i iz radosnih pogleda
zaskočilo je na nebesa i na oblake

U danu grad je tih utonuo u vruće svetlo
i malo ljudi ide

Kroz plavu svetlost stiže s reke u ulice krika ljudi
i ulazi kroz rastvorene prozore
u svagdanji i spori život domaćica

Domaćice se uspavljuju kraj posla
u život koji njima duša sama za se stvara
i šeće izmeđ svojih svih čeznutih ispunjenja

Na ribnjaku se labudovi mojih čeznja ispunjenje
Postali su telom najbelji mi sni
Tu na plavoj vodi
između dubljina i visina
lebde
i tek se pokadšto lakim kretom iz svoje nepomičnosti jave

Ovde na obali čekam letnje veče
da pozvezda prostor oko mojih tica

Hoću da ih vidim
kako u snu lebde držane sred noći
nevidljivom moći zvezda sa svih strana

UZVIŠENO VEČE

Kroz prozor uđu glasi predmeta i ljudi
iz večeri u moju nerasvetljenu sobu

Što hoće ovi tuđi nametljivi gosti?

Glasi nisu zli; ko poslušni psi kraj mene ležu
u ćutnju

Zar sve tišine hoće da u mene izrastu
i u moj lik se ovaplote?

Sjam u noći: bledi nepomični mramor

MOLITVA ZA PREOBRAŽENJE

Dan još je samo nekoliko svetla koja gasnu
na vrhovima

Ja čekam noć: preobraženje stvari

Noć
iz doline javi se i raste izmeđ blizih brda
k nebu

Prostor moga kraja pun je noći

Rasvetljuju se ispod neba brda
u ogromne i plave prozirne kristale
Stabla
na vrsima, po polju, oko vode i kraj mene
bespokretna i crna stanu

Ja slušam s ceste: dole livadama
beli mesec šeta

i mislim:
zašto noć što vraća stvarima
blago nepokretno lice njinih mladih dana
u nama budi tamne gladne požude?

O noći
budi ladna ruka preko našeg vrućeg čela
utišaj krv i spusti blagi mir na čula

Neka naša tela mirna prozirna i plava usnu
snom nevinih i tihih biljaka
na plaštevima koje mesec prostire po travi

Mi slušaćemo u snu
kako mesec tiho koraca po vodi

POBEDNICI NA LIVADI

Mi ubili smo noćas staru
od vekova mrsku
Smrt

Pred nama noć je pobegla sa zemlje
Još samo zvezde u oči nam sjaju

Zelenilo livada se ogleda u belim oblacima

Na livadama ječi naša slava

Vrč težak ide od ruke do ruke

Na licima se duša radošću crveni
U oči tonu dublje… već su nevidljive… zvezde

Iz pjanih srca podiže se
kroz čisto svetlo jutro
pod nebo visok pobednički smej

U jutru ljuljaju se beli laki oblaci

Prolom!

Iz plavog svoda ponad naših glava
iskrslo
crveno silno
stoji sunce

CVET U KAVANI

Pod širokim šeširima, u odeći apartnoj
u džepove ruke i u duše tajne
duboko zakopali
iz zimske bele noći
ulaze i žure za svoj stalni sto

Likeri Kave Cigarete

I čas je došo
da se ulazi polako u probleme

Na licima se užižu i plamte tajne vatre
plamte plamte

Odjednom
svi ih puti izvedu u suhu žutu i beskonačnu prazninu

Kuda?

Duša dušu počinje da mrzi
i muči

Iz duša skrite tajne iziđu u oči

S rukama pod teškim glavama na stolu
zaćute

U vazi među njima
zaboravljen
tih i crven
cvet ljubavi
gori

VAMPIR

On vodi mene u noć
Ruka mu je mala topla mekana
On vodi mene u noć
Oči mame prazne plave vodene

On pruža meni iz noći
otrov vina reči posmeha

Ja skrivam svoju dušu od njega

On grli moje telo
i pije pije moje usne
pleše pada pijan moje krvi

I čeka čas
da se moje telo mrtvo sruši ispruži
i on da zgrabi moju belu dušu
i s njome blesne kroz noć u bezdanu tamu

SUDBINE U PONOĆ

Obrazi su teški vise… dogaraju oči
mutne vlažne prazne

U očima poumirale duše
(Zastrta okna praznih tamnih kuća)

Bela svetla šume

Na stolovima čaše pune alkohola

Tekućina uleva težinu
u pokrete
ljudska tela prečinja u neke pomične i teške
kipove od drva

Žena
što sja žarkim bojama odela
namirisanom belom puti tela
ne budi više požude
uzdignutim oštrim smejom

Crvena i ladna srca muklo kao ure tuku

Čovek
podignut od stola
nekim zovom koji on sam čuje
koraca u noć svoje zadnje korake

Mesec
okrugla crvéna glava
smeje se neopažen kroz prozor
dok raste pometnja
u ovaj prostor izgubljenih tela

RADOSNA NOĆ U GRADU

Noćas
sve noćne kuće rasvetljene pevaju
i sve su stvari naćulile uši
i ulice se ispružile u beskraj ko misli

Noćas
za oknima se pleše crven ples
I okna dršću
Okna
podivljaće i luda u noć poskakati

Noćas
sve noćne kuće rasvetljene pevaju i vrište

Al dosta!
Na uri stoji kazaljka ko prst i kaže zadnji čas
To smrt je ponad grada o ponoći stala

I sva se lica trgnula
i svi su glasi zanemili
i svi su stali pokreti

Tišina

Smrt redom gasi gradske lampe

RASTANAK SA SOBOM

Mi stojimo na rubu sveta
i gledamo u zapadanje zadnjih zvezda u dubljine noći

Sa zvezdama i mi zapadamo

Mi stojimo već na krajnjem rubu sebe

Ko ispod nas zemlju nevidljivo maknu
da je već daleko vidimo ko zvezdu?

Zamakle su zvezde
Ko od nas još može naslutiti sebe?

Rušimo se večno

Naš je put bez dna i padanje bez glasa

PUT

Mi idemo u tamno neizvesno

U mraku mnoga slaba srca mru

Mi sa grobova dižemo se – Dalje! –
noseći u uhu zadnji krik
onih koji ostaše na putu
U duši bol za mrtvacima
Dalje!

Kad prispijemo koncu
duše će nam biti pune bola
kao zdenci vode

I kad se ispred naših oči
zacrveni jutro zvezda kojima smo išli
naše duše
pozdraviće iz svog bola
jutro ispunjenja tihim osmesima

OTKUPLJENJE

Nas niko nikad otkupio nije
Svaki od nas sin je Božji
što s neba je u bedu sveta sašao

Mi smo želje Boga spuštene do zemlje
Bog hoće
sve biti i sve živeti

U Boga mi se uvek natrag povraćamo

Zemlja: kratki izlet

OPOMENA

Čoveče pazi
da ne ideš malen
ispod zvezda!

Pusti
da celog tebe prođe
blaga svetlost zvezda!

Da ni za čim ne žališ
kad se budeš zadnjim pogledima
rastajo od zvezda!

Na svom koncu
mesto u prah
pređi sav u zvezde!

BUDUĆI

Budući već su bili
i sve je bilo već u prvom času
u beskrajnom pogledu Boga ogledano

Iz vremena: iz dubokoga tamnog Božjeg krila
besprekidno u svetlost površine
stižu budući

U bezdanomu Božjem oku
ogledaju se mirijade budućih svetova